KRILA LEPTIRA

Ovo je priča koju premijerno objavljujem na Celepraktiku. Sa njom sam učestvovala na konkursu „Recepti za srećan život“ Mirjane Bobić-Mojsilović i ušla u uži izbor. Priča se ipak neće naći u zbirci. Šta je-tu je. Čestitala sam najboljima.

KRILA LEPTIRA
Kako se toga nije ranije setila? Naknadna pamet! Platila je visoku cenu svoje ranjivosti u kilogramima i presahlim suzama, mikrotreperenju očnih kapaka i poseti drugih, turobnih svetova. Sada veruje da je moguć obrt u ma čijem životu. Eh, da je moglo ranije…

Javilo joj se!

Prva slika

Sasvim je mala. Ima oko četiri godine. Još ništa ne zna o društvenim podelama. U kući im je seoska Ciganka koja voli da je tako zovu. Ima ten boje terakote, kožu nežno namreškanu, kao krep, a oči planinsko plave. Rogljasta marama povezana unazad, zeleni ručno pleteni prsluk na kopčanje, pirinač bod, šarena dugačka suknja i preko nje kecelja. Kao i uvek sa uprćenim zavežljajem na leđima koji kao da je srastao sa njom, blago povijena leđa pod teretom . Šake su išarane krivudavim plavičastim granama . Mat sjajem svetli masivni muški zlatni prsten na kažiprstu leve ruke .Razgranate vene šake se penju do podlaktice i na levoj ruci stapaju sa prozaičnom tetovažom ruže .Tako joj je lepa, ta Ciganka. Sviđa joj se reski miris njenog tela pomešan sa šmekom duvana. Liči joj na njenu babu, staricu svetlo zelenih očiju, koje blistaju na tamnoj koži njenog blaženog lica. Valjda su se zato susrele njihove široke duše, Cigankina i babina. Oseća snažan miris crne kafe , taze ispečene u pržunu na „Smederevcu“ i samlevene na ručnom mesinganom mlinu sa već izlizanom drškom ,Uz srkutanje kafe njih dve pale cigarete i ritualno pućkanju. Sede na kauču u dnevnoj sobi sa pogledom na mladu smokvu u dvorištu. Smeju se  grleno a la Olivera Katarina, inače babina miljenica .

-Poći ću u Beograd da se upoznam sa njom, govorila je baba!

Od vibracija koje proizvodi taj dvoglasni smeh, pod njima škripuću opruge kauča i šuška punjenje od morske trave. Ciganka babi gata u šolju.

Druga slika

Zimsko je doba. Na kaljevoj peći suši se kora od narandže i ispušta miomiris. Njena majka iz vrtića u kuću dovodi promrzlu decu putnike i servira im lenju pitu sa slatkim sirom i čaj od kamilice sa limunom i domaćim livadskim medom. Uvodi ih u ćerkinu sobu sa pogledom na razgranatu smokvu u dvorištu. Soba je opremljena modernim nameštajem iz kasnih sedamdesetih -regal boje meda ,trosed i dvosed od braon pliša sa utisnutim presvučenim dugmićima koji imitiraju aristokratsku raskoš. Stereotipna slika. U prisustvu dece putnika soba se pretvara u prostrano toplo gnjezdo mame kvočke. Na polici regala stoji gramfon Toska koji sam menja ploče. Krcka gramofonkska ploča i razleže se pesma Dragana Lakovića –Jednog zelenog dana…Za potpun pastoralni ugođaj nedostaje samo onaj miris prašine iz već odbačenog babinog kauča punjenog morskom travom, koji je neodoljivo podsećao na mešavinu mirisa pokošenog sena i kolske prašine. Baš šteta! Zapahnuo bi je svaki put kada bi mama otvarala kauč da ga obriše iznutra. Na nju je delovao blago umirujuće .Jedan dečak od putnika joj se posebno sviđa. Ima kosu crnu kao ugarak, tamnu put i krupne, nebesko plave oči. Njena kosa je isto crna, a oči su joj prodorne, zelene. Grlata je i šeta dok priča. Ista baba! Kada je bila sasvim mala, zvali su je Čupava . Imala je krecavu svilenkastu kosu koja se mrsila. Nije volela da se češlja, pa ju je baba gladila po kosi sa čistom četkom za odela.

-Tebe mora da su usput izgubili Cigani čergari ,govorili su joj mnogi u šali.

Nespretna je i svakodnevno se sapliće o metalne cevi razvučenog troseda.

Ima tek sedam godina,a već je naučila da se stidi svojih slabosti.

Slika treća

Babe i mame odavno nema. Već su tri generacije žena iz porodične kuće našle svoje konačište na seoskom groblju . Drveni patos u sobi ofarban je u tamno braon. Izgažen je i naziru se tragovi prvobitne farbe boje senfa. Pogled kroz prozor sobe na mlade izdanke posečene smokve. Onaj tipični eksjugoslovenski regal boje meda. Sada je to soba njene ćerke. Jedan zvezdano muzikalan dečak razvlači njenu harmoniku. Ćerka peva Adel svojim nesavršenim glasom. Nežni dečak i živahna malena  iskričavih očiju. Njih dvoje zajedno uživaju u zvucima.

Dečak ima oči boje Azurnog mora.

Malena ne voli da se češlja. Grlata je i šeta dok telefonira.

 

Ona je oduvek snažno zagledana u sebe.Traži mira svojoj duši. Napreže se, tumara, iznalazi puteve. Kao da je svaki od njih sve više onespokojava. I tako godinama…Onda, u tom mulju sopstvene duše, pronalazi drugu, jednako izgubljenu dušu, u telu tamnoputog vižljastog devojčurka od petnaest godina. Devojčurka sa tatuom leptira na levoj nadlaktici. Bez igde ikoga. Odbačenog od svih. Izoštrenih insinkata preživljavanja. Snažnog osećaja za ljude.

Sa trinaest godina iskusiti život ulice nije mala stvar.

Hodaju užurbano do škole. Počinje upis.Upekla zvezda. Devojčurak hitrim koracima gazi po vrelom betonu, a ona ga jedva prati, uspeta na platforme svojih marin plavih napucanih sandala. Noge joj se znoje i isklizavaju iz ležišta. Svako malo posrće. Devojčurak joj se slatko smeje zbog toga. Ona se, gle čuda, ne ljuti. Ne,ne ruga joj se , zna to. Gotivi je, tako nespretnu.

Oduvek je mrzela svoju nespretnost,ali devojčurku je to baš simpa.

Ponovni susret

   Devojčurak je odmerava od glave do pete,a zatim pomalo unjkavim, ali maznim glasom pita:

-Zar vi nemate neke druge sandale?

-Srasla sam sa njima,kaže ona.

-Hoću da me otpratite do buske!

-Tvoja šarmantna drskost me podseća na moju ćerku, kaže ona. Pođimo!

Na putu do autobuske stanice ona nekoliko puta izvrće nogu. Dvoglasni grlati slatki smeh. Ori se ulica. Sedaju u obližnji kafić čekajući prevoz. Jedu vrele, masne tortilje. Oči im od masti sjajne.

Duše im se dotiču.

Poslednji slajd

Devojčurak ojačao i otprhnuo u pravcu mora; Vau!  Prvi susret sa morem! Smočio je noge.Po tabanima ga nežno golica morska trava.

Vratiće se ako mu prigusti.

Šta ona predstavlja devojčurku?

-Sidro?

-Luku?

A devojčurak njoj?

-Krila leptira.