-Jes! Danas idem na tri rođendana! ,kaže Isidora
-Ajme meni, koliko će to da nas košta ?! (mislim se ja)
Nisam škrtica, ali ni ovčica. Volim da poklanjam lepe i originalne stvari, ali one su ili preskupe, ili ih je nemoguće pronaći, posebno u malom mestu kao što je Bač. Složićete se da je suština darivanja u malim znacima pažnje.
Šetala sam kao profesor Baltazar levo-desno i smišljala poklone. U jednom momentu sinula mi je spasonosna ideja- da napravim obeleživače za knjige od vunice sa šarenim gombama na jednom kraju i kupim lanene jastučnice u bojama koje slavljenici vole. Naravno, čokoladice su se podrazumevale, ali ovaj put ne Milka, nego toblerone, čisto radi razbijanja monotonije, ali možda i zbog toga što ih ja volim od malena. Tako je i bilo i rođendani su obavljeni bez glavobolje.
Dok još nisam objavila ovaj tekst, nabasala sam u našem „malom mistu“ na zgodnu tezgu sa knjigama po bagatelnim cenama od po 100 -200 dinara i bez razmišljanja kupila četiri knjige. Eto rešenja za četiri lepa rođendanska poklona ! Odsad unapred planiram kupovinu poklona, da bih sprečila paničarenje.
Dok ovo pišem, pade mi na um jedna teta, sada pokojna, inače prosvetarka, mamina koleginica, koja je uvek u kući imala zalihu knjiga i poklanjala ih deci raznim povodima. Moram da priznam da iz pozicije deteta nisam bila oduševljena tim papirnatim poklonima, lišenim svakog kolorita , ako izuzmemo korice.
Prošlo je tome bar tridesetak godina, a one „dosadne“ knjige lišene svakog kolorita još uvek stoje na mojoj polici. Sećanje na neke druge poklone kojima sam se oduševljavala je vremenom izbledelo, a strast za knjigama porasla. Jedna od pomenutih „dosadnih“ je iz edicije Narodna knjiga- Rumunske bajke. Teta je bila Rumunka, a bajke o Pitiki i Jonu Mileu su nakon višedecenijskog snevanja na prašnjavoj polici dospele u ruke moje ćerke. Dosadne?! Ma jok! Kakav je to kolorit, nestvaran! „Razumećete ako uključite maštu“, rekla bi Isidora.