OSLONI SE NA MENE SAD TI

Ima dana kada sam na energetskoj rezervi. Tada sam celim svojim bićem usmerena na neke značajne životne događaje.Preživljavam ih i skladištim u svoje emocionalne depoe, a sve ostalo prelazi u maglovitu pozadinu i čeka neki pogodan vetar. Trenutno mi je snaga usmerena na tugovanje za voljenim bratom  sa kojim sam rasla. Umro je  sin rođene sestre moje majke. Lepi čovek blistavog uma i divnog glasa. Melenački tamburaš tragične životne sudbine. Imao je samo 43 godine. Neka počiva u miru!

Isidora vrlo saoseća sa mnom i sa najužom porodicom mog pokojnog brata Željka. Sve zna, čita mi sa lica, a onda i pita da potvrdi svoje pretpostavke i produbi spoznaju. U nedelju nisam ustala iz kreveta da skuvam ručak. Već je bilo dva popodne i stomaci su nam uveliko zavijali. Isidora je   pažljivo pokucala na vrata spavaće sobe i saopštila mi kako će ona da kuva ručak. Doduše, imali smo ostatke od pečenog pileta. Samlela je šargarepu i na kolutiće iseckala jedan sveži krastavac, pa garnirala dvobojnu salatu. Zatim je rekla tati da ispeče jaja na oko i pažljivo posmatrala kako  on to radi, da bi, kako mi je rekla,  naučila da ih drugi  put sama spremi. Kako sam ostala zalepljena za krevet, prinela mi je ručak na tacni. Umesto supe, poslužila je sok od paradajza u metalčevom lončiću – crvena nostalgija. Pripremila je i dezert- od šargarepe, meda  i limuna, moliću lepo.Pa ipak je u pitanju nedeljni ručak, koji valja ispoštovati. Čitav taj gastronomski vatromet boja prkosio je mom osnovnom raspoloženju.

Shvatila sam da zaista  nema potrebe da se pred svojim devetogodišnjim detetom pretvaram da sam jaka, kada je najprirodnije da se bez ostatka prepustim tuzi. Tužna jesam, ali istovremeno i ponosna na Isidorinu zrelost da pojmi život u svim njegovim valerima, saoseća i pruži pomoć. I tako, život teče dalje…