Svaki dan je tako isti, a opet različit od svih prethodnih. Sačinjen je od mnogo malih trenutaka sreće, tuge, uzbuđenja, strepnje, potonuća i uzleta. Svaki peživljeni dan je jedna mala smrt, a svako jutro novo rađanje.
Volim da započnem dan sa telesnim vežbama. Upražnjavam PET TIBETANACA. Pustim neku opuštajuću muziku i snabdem se neophodnom energijom za nastupajući dan, koliko god težak on bio. Ipak, ne vežbam svakodnevno i žao mi je zbog toga. Valjalo bi da poradim na boljoj organizaciji vremena.
Moj posao crpi puno energije. Nije zahvalno najdirektnije zadirati u tuđe, male živote i nametati pravila ponašanja koja je društvo proglasilo za poželjna. Sigurna sam da svako ima debele razloge za život kakav živi, ali zakon je zakon i služba je služba. Kada se sa posla vratim u svoj skromni dom, neophodan mi je jedan period od sat-dva da se resetujem i uđem u nove, meni draže uloge- žene, majke, domaćice, prijateljice, uloge koje sama kreiram. Onda se razmašem i žongliram. Kuvam i pišem; vodeći dete na klavir u kulturni centar u susednoj prostoriji dogovaram gostovanje u TV emisiji; paralelno sa detetom i sama zdušno učim nemački, za zlu ne trebalo; dok se sa mužem konsultujem oko tehnikalija u vezi sa upravljanjem blogom, ja se sa njim nežno svađam i tako održavamo bliskost:)))
Svakog dana iznedrim novi pačvork od doživljaja i aktivnosti. Samo mi je žao što ne mogu sve da ih pohranim u sećanju. Možda bi samo trebalo da otvorim novi folder, odnosno dva foldera, za službene i poslovne doživljaje, što da se mešaju. Moraću da pitam mog muža za savet oko toga. Već osećam da ćemo da se posvađamo :)))
Taj folder bi nam svima trebao, kakva su vremena. Trčimo na sve strane a opet sve stignemo, i to je čudo.
Pa da,steta da za nasom jurnjavom ne ostane neki trag.
Divno napisano…
Hvala ti, Doro!